Дочек 7530 организујемо у славу традиционалног „српског народног” рачунања времена, али и јулијанског календара по коме се (такозвана православна) Нова година дочекује 13. јануара. Тог датума очекује нас мноштво великих изложби, церемонија отварања музичког програма, као и централни догађај – представа свечаног отварања године титуле Европске престонице културе, која ће на импресиван начин спојити неколико уметничких израза и традиција. Огромна река људи која ће се кретати градом у том периоду симболизоваће реку времена, која повезује прошлост (традиционалног рачунања) 7530. године и будућност (глобалног рачунања) 2022. године, као и математичке прорачуне Милутина Миланковића и Милеве Марић-Ајнштајн са уметничким изразима.
У сусрет једном другачијем рачунању времена
Након што 31. децембра, заједно са целим светом, уђемо у нову 2022. годину, окренућемо се нашем традиционалном начину рачунања времена, али и прослави 13. јануара коју славимо по јулијанском календару. Покушавајући да реактуелизује и реинтерпретира тај важан елемент домаћег културног и историјског наслеђа, програм „Дочека” бавиће се временом самим, нашим градом кроз време и нашим односом према времену у 7530. години по „српском народном” календару, тако битној за нас и за наш град.
Свака цивилизација имала је свој начин да се ухвате у коштац са феноменом времена и са људском потребом да опцрта и савлада време митовима, мерењима, календарима и непрестаним праћењима свега што се по космосу креће и обрће око нас. Упркос нашим настојањима да све објаснимо и доведемо у везу, време нам увек измиче, и то неповратно. Оно што данас славимо као дочек свакако је критична тачка у времену, моменат у ком га ми преламамо, заокружујемо, испраћамо и дочекујемо, па је стога један од централних догађаја у овом програмском луку изложба под насловом Време и васељена, која се реализује уз сарадњу са Покрајинском владом Војводине. Замишљена као путовање од таме до светлости, од хаоса до космоса, и уоквирена причом о великану светске науке пореклом из околине Новог Сада, Милутину Миланковићу, изложба ће се бавити појмом времена кроз векове, као и међусобним односом човека, времена и науке.
Аутори изложбе, др Душан Јововић и проф. др Александар Петровић, су као тематску окосницу поставке искористили лик и дело прослављеног научника који се као академик и професор Универзитета у Београду остварио у низу дисциплина: математици, метеорологији, климатологији, астрономији, геологији, геофизици и географији. Милутин Миланковић је рођен у Даљу, месту крај Дунава, који је био темељ његове креативне опсесије временом и простором, као и инспирација за тежњу да гради нове мостове између различитих области знања. Као научник, бавио се великим питањима који чине праоснов свих цивилизација: законима осунчавања, сменом годишњих доба и утврђивањем поузданог календара. Творац је ревидираног јулијанског календара, познатог под називима Мелетијин или Новојулијански, који је најпрецизнији календар у односу на тропску годину.
Миланковић је путовао кроз „васиону и векове”, а у част његових достигнућа у астрономији, по један кратер Месецу и Марсу понели су његово име. Његова позната књига, коју многи сматрају једним од најбоље написаних научно-популарних дела, „Кроз васиону и векове”, објављена је 1928. године, баш у Новом Саду, у часопису „Летопис Матице српске”, најстаријем књижевном часопису у Европи који се у континуитету издаје до данас. Управо је та књига и послужила као идеја водиља за ову изложбу, али и за целокупну концепцију „Дочека”. У том смислу, може се речи да је Време и васељена интерактивна мултимедијална изложба која прати Миланковићеве креативне и научне опсесије. Простор Студија М који нам је уступљен уз помоћ Покрајинске Владе у којем се изложба реализује биће потпуно сценографски адаптиран за изложбене концепте обележене различитим мултимедијалним решењима.
Примера ради, виртуелне тродимензионалне људске фигуре у покрету, заједно са апаратима који звоне аналогним звуком и мешају се са дигиталним звуком околине говориће о протоку времена. Изложба ће евоцирати рану историју човечанства и митолошке идеје које су о времену имале прве цивилизације, од винчанске културе, преко египатске, астечке и цивилизације маја, па све до античке Грчке. Све то наслеђе различитих цивилизација симболички ће се спојити у реконструисаној радној соби Милутина Миланковића, коју је он описао на следећи начин: „Моја соба за рад је само скромно, али угодно уточиште. Ту, заштићен двоструким бедемима од осталог света, осећам се неописиво добро, ту читам, размишљам, сањам, каткад и дремам… Опазим ли Месец, ја се попнем до њега и шетам по његовој површини да изблиза видим оно што ме је на Месечевим мапама заинтересовало. Појави ли се која планета, ја одлетим до ње да бих резултате мојих математичких испитивања о клими планета контролисао на лицу места”. У тој ће соби, уз холограмски приказ великог путника кроз време и васељену – Миланковића, бити изложен и упоредни приказ свих већих календарских система које познајемо до данас.
Узбудљива хронологија Новог Сада
Занимљива хронологија Новог Сада представља наш град причајући га кроз време. Причати град кроз време значи укрстити видљиво и невидљиво, значи испричати оно немерљиво кроз оно што се да измерити – сагледати град као ток, а време као вишеслојно утврђење. На том путу, наука и уметност морају да проговоре заједно, или једно кроз друго, време мора бити колико загонетка, толико и инспирација, а град мора бити стопив – бити историја у свом савременом тренутку, и причати о својим савременостима кроз сваки тренутак своје историје.
На трагу једне такве идеје, у оквиру програмског лука „Дочек”, а уз сарадњу са Историјским архивом Града Новог Сада, Заводом за заштиту споменика културе и Градска управа за грађевинско земљиште и инвестиције, на Позоришном тргу ће бити исписана Узбудљива хронологија Новог Сада. Иако његова историја као слободног краљевског града под именом Нови Сад – односно Неопланта, Neusatz или Újvidék – почиње тек пре 274. године, када му је 1748. године аустријска царица Марија Терезија доделила тај статус, наш град је једно од великих раскршћа европске цивилизације. Као део поднебља које је настањено у континуитету од 6 миленијума старе ере и на ком се одвијала неолитска револуција, Нови Сад је обележен тим дугим континуитетом живота, што га чини делом „Старе Европе” – термином којим литванска археолошкиња Марија Гимбутас назива неолитску културу на тлу Европе. Тако је од старчевачке културе (која је била део неолитске револуције и појаве првих пољопривредних култура), преко римског доба, сеоба народа и сукоба царстава (Византије и Угарске, Хабзбуршке империје и Отоманског царства), ово поднебље било насељено без престанка сада већ 7 миленијума. Отуда се намеће и питање да ли је Нојева голубица мира на грбу Новог Сада, само симбол толеранције и сталне тежње ка миру, или нас можда упућује и на 7530. годину, коју рачунамо од момента библијског потопа по „српском народном” календару и коју славимо у оквиру „Дочека” и целе године титуле Европске престонице културе.
Упркос симболу мира на свом грбу, Нови Сад је као велико раскршће европске цивилизације био обележен многим немирима локалних и европских размера, све до потписивања Карловачког мира (1699), након чега започиње изградња једне од тада највећих савремених артиљеријских тврђава у Европи – Петроварадинске тврђаве, данас препознатљивог симбола града. Након тврђаве и статуса слободног краљевског града које је добио у 18. столећу, град је отпочео фазу модернизације на различитим нивоима. Од престонице српског романтизма и српске интелектуалне мисли уопште почетком 19. века, када су у граду основане претече данашњих најзначајнијих културних институција попут Српске читаонице, Српског народног позоришта или (из Будимпеште досељене) Матице српске, па све до револуционарних немира из 1848. године, Нови Сад је био сведок бурне модернизације и великих промена које су обележиле и читаву Европу.
Тако су, на пример, Новосађани убрзо након житеља Лондона, Париза и других великих градова у Европи, добили прво електрично осветљење (1891), одржана је прва филмска пројекција само две године после премијере браће Лимијер у Паризу (1897), српска научница Милева Ајнштајн (рођ. Марић) са супругом Албертом Ајнштајном боравила је у свом родном граду (1905), завршена је изградња једне од најлепших и највећих синагога у Средњој Европи (1909). Након што је 1918. године постао део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), град доживљава нови замах у културном и научном животу сведочећи посетама индијског нобеловца Рабиндраната Тагоре, објављивању књиге „Кроз васиону и векове” Милутин Миланковић у Матици српској, концерту великог пијанисте Артур Рубинштајн, али и проглашењу Николе Тесле за првог почасног грађанина. Уочи Другог светског рата свечано је отворена и Банска палата у Новом Саду, коју је „Фејдон” – водећи светски издавач у области уметности и архитектуре – уврстио међу најлепше примерке модернистичке архитектуре света у 20. веку, сврставши тиме архитекту Драгишу Брашована међу пионире модерне архитектуре.
У 20. столећу смењују се светли и тамни тренуци. Други светски рат је обележен „леденим данима”, Новосадском рацијом 1942. године – масовним погубљењем Срба, Јевреја и Рома. Након ослобођења 1944. године, град се убрзано развија у једном новом идеолошком и економском амбијенту, постаје значајан индустријски и универзитетски центар који непрестано расте. Али, као што бива у динамичној историји Европе, живот на граници Средње Европе и Балкана донео је и дубоку политичку, економску и културну кризу узроковану распадом Југославије и ратом деведесетих година. Године 1999, град је још једном остао без својих мостова током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Током наредне деценије мостови су обновљени, а град се изнова убрзано развијао и не без тензија трагао за својим новим политичким и културним идентитетом у земљи, региону, па и Европи. Година 2022. доноси сада и овде нову светлост и прилику да истражимо и покажемо своје најјаче, најдубље и најбоље стране: Нови Сад је Европска престоница културе под слоганом „За нове мостове!”
Крећући се од прошлости ка садашњости, добар начин да се прошлост града самери са његовом садашњношћу биће и изложба у Музеју савремене уметности Војводине под називом Evrovizion. Crossing stories and spaces, која критички преиспитује из више перспектива актуелну друштвено-политичку ситуацију у Европи. Новосадска публика различитих узраста и компетенција имаће прилику да активно учествује у програму који ће обележити годину титуле и садашњицу града кроз пројекат Новосађани бирају који спроводи Галерија Матице српске.
Церемонија отварања Европске престонице културе
Као званичан почетак године титуле у Српском народном позоришту ће 13. јануара бити одржана церемонија отварања Европске престонице културе. Програм церемоније настојаће да прикаже различита културолошка, национална, конфесионална и генерацијска преплитања, карактеристична за Нови Сад, Војводину, али и за овај део Европе. На овдашњим се раскршћима сусрећу многи путеви, чије су ишодишне тачке сасвим различите, некада супротстављене, чак и историјски сукобљене. Концепт програма церемоније показаће да та раскршћа, та чворишта различитости, отварају своје велике путеве мира само кад на њима оснажујемо интеркултуралност и мултиетничност. Тада заједнички живот уместо неизбежности и трпељивости постаје истинска толеранција, узајамна слобода и потреба за преплитањем.
Таква преплитања вековно су обележје Новог Сада – његова хармонија хетерогености, његова полифонија уместо какофоније, дијалог уместо ћутања у различитости. Два писма, два календара, неколико конфесија, неколико традиционалних мотива у везу, костиму и ликовности, различите мелодије и хармоније у музичком наслеђу, неколико језика и њихове специфичности, аутентичан вокабулар покрета различитих плесних наслеђа, различите скулптуре и културе заједно чине јединствени калеидоскоп културе, у којем се преплићу елементи који се вечно умножавају у огледалима, а пред публиком увек приказују нове рефлексије и бескрајне нове могућности.
У сценском простору Српског народног позоришта, који ће током отварања доживети трансформацију, публику очекује осам уметничких сценских слика које ће дочарати осам програмских лукова Европске престонице културе: „Дочек”, као симболичко стапање овдашњих двојности; „Сеобе”, као темељ интеракције култура; „Будућност Европе”, као савремени свет посматран очима младих; „Хероине”, као снагу женског стваралаштва; „Тврђаву мира”, као тематизацију културе мира и заједништва; „Дунавско море”, као темељ креативне опсесије изградњом мостова између различитих светова и нашег света са природом „Калеидоскоп културе”, као нову синергију различитих уметности; „Другу? Европу”, као израз свих европских алтернативности. Тако ће се кроз спајање свих ансамбала и свих елемената сценографије отварања саздати симболички мост што спаја многе обале.
Зенитеум :: 2022
У зениту програмског лука „Дочек” у ком 13. јануара кулминира идеја двојног отварања Европске престонице културе Новом Саду, и који представља тачку укрштања принципа времена и принципа енергије, различити уметнички изрази опцртаће симболички простор где ће се наука и уметност спојити, најављујући тим спојем читаву годину програма пред нама. Тај догађај-зенит програмског лука, који је продукцијски гледано најкомплекснији догађај читаве године, биће представа свечаног отварања под називом Зенитеум :: 2022, који ће математичке прорачуне симболички преобразити у плесну и музичку симфонију. У њој се крије људска потреба да комуницира са оним непознатим што га окружује, да пусти свој глас „кроз васиону и векове”. Очекујмо :: неочекивано!
Наслов представе потиче од међународног уметничког покрета зенитизма, инспирисаног уредничким радом и стваралаштвом Љубомира Мицића (1895 – 1971), који је у свом интернационалном часопису „Зенит” обликовао европску авангардну уметност између два светска рата у Београду, Загребу, Паризу, Берлину, Милану и Москви. Сарадници четрдесет и три броја часописа „Зенит” били су неки од главних актера тадашње уметничке сцене у Европи: Ласло Мохољи Нађ, Татлин, Гропијус, Кандински, Маљевич, Георг Грос, Иван Гол, Пикасо, Модиљани, Ел Лисицки и други.
Мицићев архитектонско-уметнички концепт „Зенитеум“ поставља човека у средиште универзума, а уметност и науку швата као његова два круга спознаје са највишим степеном поетске свести. Баш као што је Мицићев „Зенитеум” био израз духа времена Европе после Првог светског рата, после велике кризе, новосадски Зенитеум :: 2022 биће прво славље у време после велике светске пандемијске кризе. Зенитеум :: 2022 ће бити пун научног опреза и уметничке наде, како то каже аутор овог спектакла, словеначки позоришни редитељ и творац постгравитацијске уметности, Драган Живадинов. Двоје централних протагониста представе „Зенитеум :: 2022” су научници биографски и географски везани за Нови Сад: Милева Марић Ајнштајн и Милутин Миланковић. Тако је и математика централна тема представе – математика као универзални језик.
Док је математичарка Милева Марић Ајнштајн (1875–1948), која је рођена у Тителу, а средњу школу похађала је у Новом Саду, активно учествовала у формулисању теорије релативитета, математичар Милутин Миланковић (1879–1958), који је рођен је у Даљу, код Новог Сада, је отац климатске астрономије. Прво издање Миланковићеве књиге „Кроз васиону и векове” штампано је у Новом Саду, у Матици српској. Поред двоје математичара, трећи протагониста Зенитеума :: 2022 биће Љубомир Мицић са његовом модернистичком реинтерпретацијом балканског човека, која је остварена у концепту „Барбарогенија”. Сценографски аспект свечаности биће заснован на реинтерпретацији историјске авангарде и на постгравитацијској реинтерпретацији конструктивизма и супрематизма.
Уз смелу сценографску употребу зграде Бановине пројектоване у Баухаус стилу, која својим изгледом подсећа на брод који плови Дунавом, идеја о модерном Новом Саду биће изнова интерпретирана у кључу постгравитацијског и авангардног сценског израза чиме ће Зенитеум :: 2022 спровести визију Европске престонице културе: „Почетак новог. Сада!”. Обележавајући 7530. годину према „српском народном” календару, путујемо до библијског „потопа” према ком је Ноје спасао живи свет на земљи уз помоћ чувене Арке. У контексту „Зенитеума :: 2022”, Нојева Арка трансформисаће се у свемирски брод, а Брашованова кула представљаће симбол путовања у васиону посредством научног и уметничког наслеђа везаног за Нови Сад.
Музички део представе биће омаж познатој српској композиторки Љубици Марић, коју ће извести хор од двадесет певача/актера, а либрето потписује сам Драган Живадинов.
Након велике представе свечаног отварања, која у себи спаја многе уметничке и научне традиције, како домаће тако и европске, прослава 7530. године наставља се на више од 50 локација у граду. Новосађани и њихови гости имаће прилику да чују неке од светски познатих извођача који ће 13. јануара наступити по први пут у Новом Саду. Међу њима је једна од најпознатијих светских фадо певачица из Португала, Кармињо, чији је први албум већ достигао платинасто издање и која је добитница Златног Глобуса за најбољег извођача. Поред ње, те вечери моћи ћемо да чујемо и најпознатији француски кавер бенд „Nouvelle Vague” са њиховим светски познатим обрадама музичких хитова, као и америчку кантауторку Кристу Бел, звезду „Твин Пикс” серијала и музу Дејвида Линча, која нам доноси своје dreamy поп хитове.
Уз њих ће наступити и познати енглески drum and bass бенд „Рудиментал”, као и електронски састав из деведесетих „Morcheeba”, који такође долази из Енглеске. С друге стране, новосадска публика моћи ће да чује и њој добро познате домаће и регионалне извођаче као што су домаћа икона етно музике, Биљана Крстић са Бистрик оркестром, једна од најистакнутијих извођачица југословенске и хрватске сцене Јосипа Лисац, регионално познати кантаутор Дамир Урбан, и многи други. На таласу музичких прослава, биће организована и два мања музичка пројекта намењена млађој публици – Чардак ни на небу ни на земљи у организацији удружења уметника „Високо Ц”, и Звучни сноп организован од стране ШОСО „Милан Петровић”.
ВРЕМЕ (ПРО)СЛАВА
И за крај, након зенита читавог програма Дочека, правимо још једну прославу којом се симболично осврћемо на традиционалну спрску славу. Уједно, слава као породични празник у војвођанској средини подразумева и добродошлицу свим људима различитих националности, чиме кроз (про)славе потврђујемо мултикултурални идентитет Новог Сада. Како се уз светски познате извођаче, свечане програме и јединствене перформансе где се уметност спаја са науком проналазећи јединствене изразе, не би заборавило на традицију као неизоставан и конститутиван елемент културе, није довољно пуко понављати и одржавати традицију. Неопходно је да се она стално креативно изнова преузима и обнавља. Будући да је у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска од 2014. године убројена српска породична слава, као прво културно добро тог типа из Србије које је уписано на ту листу, Нови Сад ће као добар домаћин, отворити врата својих културних станица за све како би сваки гост својим присуством увеличао тај значајан дан у овдашњем културном контексту.
Тако ће, као и свака велика породица повезана својим унутрашњим интимним и спољашњим културним мостовима, и Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе” прославити своју славу, Светог Василија Великог, 14. јануара. Славећи на нов начин, Европска престоница културе придржаваће се традиционалног приступа и по њему назвати тај битан догађај једноставно, како му и доликује – Слава . Славски дом биће вишеструк – читава мрежа културних станица које су створене кроз процес припрема за годину титуле у различитим деловима града и околини.
Програмски лук „Дочек” је изванредна прилика да културне станице отворе врата свим посетиоцима како бисмо заједно и у посебном, модерном амбијенту обележили традиционалну славску свечаност. Негујући једним делом изворни облик славе, славска свечаност почиње 14. јануара обредом освештавања жита, резањем колача и молитвом. У амбијенту културних станица, овај чин прати програм црквених хорова који, изводећи тропаре, овом догађају дају свечану ноту. Након обреда освештавања жита, резања колача и молитве, кум славе приступа такозваном „дизању славе” – наздравља слави. Сви присутни приступају славској трпези (уз неизоставне обредне колаче зване василице), након чега следи за ову прилику специјално одабран музички репертоар, који треба да представи богато тамбурашко наслеђе свих народа Војводине, и то кроз наступе осам тамбурашких оркестара и осам црквених хорова: српски, буњевачки, шокачки напев, као и традиционалну музика Русина, Мађара, Румуна, Рома, и других. Поред кума славе, госте ће дочекивати и поздрављати девојке и момци у српским, словачким, мађарским, румунским, русинским, буњевачким, шокачким, народним ношњама.
Обележавање славе пратиће и изложба Павела Суровог (Pavel Surový), светски признатог графичког дизајнера из Кисача, која ће приказати богатства различитости народних ношњи свих народа Војводине, али и целе Србије. Рад Павела Суровог је специфична реинтерпретација народних ношњи као нематеријалног културног наслеђа, која смело компонује традиционалне елементе приказујући их у новом светлу, са естетичке дистанце. Ова изложба представљаће јединствену сценографију свих културних станица у којима ће се славити слава, којом ће се са поносом истаћи интеркултуралност Војводине. У складу са тим, свака културна станица имаће као почасне госте представнике једног културно-уметничког друштва мањинске националне заједнице из Новог Сада и околине. Тако ће слава заправо бити једна увертира у низ програма који ће бити вишеструки одраз интеркултуралности Новог Сада и Војводине, који ће преломљен кроз калеидоскоп европских вредности постати новим начином културне и уметничке интеракције. Та ће интеракција бити пренета и на најмлађе који ће са члановима фолклорних ансамбала локалних културно-уметничких друштава приредити програм који презентује улогу деце у зимском циклусу традиционалних обичаја (коринђање, пијукање и материце), са једне стране, док са друге, презентовати хорску, вокалну и инструменталну традицију прилагођену њиховом узрасту.
Фото: Промо, Павел Сурови